Навршава се 25 година од битке за ослобађање Ораховца. Преносимо текст из дневног листа „Политика“ о нашем официру- капетану Саши Петровићу и његовим активностима везаним за саму битку.
Како је капетан Саша Петровић у јулу 1998. преузео команду над полицајцима и успешно организовао одбрану опкољеног хотела Саговорник „Политике” на положају на Косову и Метохији
Тог лета ратно стање није било проглашено, али је на Косову и Метохији већ месецима било жестоких оружаних сукоба. У јулу 1998. године припадници албанске сепаратистичке паравојске ОВК држали су под својом контролом знатна подручја јужне покрајине Србије, оружје је кријумчарено преко границе из Албаније. Углавном су се налазили у сеоским подручјима с већинским албанским становништвом, нападајући из заседе патроле или пунктове полиције. Отимали су и убијали цивиле, како Србе тако и Албанце лојалне Србији.
Баш ових дана јула, тачно пре 25 година, ОВК се појавила око Ораховца, у намери да заузме прво веће насељено место, изабравши град у коме није било војске, већ само полиције.
То су и покушали упавши у Ораховац, у коме су чувари реда два дана били опкољени у полицијској станици и хотелу. Испоставиће се, после дводневних борни за ослобађање овог места, да ће упад у град бити велико страдање српског становништва, отето је више десетина људи, многи се и данас воде као нестали. Оно што је широј јавности непознато – да је у епицентру грчевите одбране Ораховца важну улогу међу полицајцима имао један официр, једини припадник војске који се ту затекао.
Капетан Саша Петровић (1966), данас мајор у пензији, тада је био командир диверзантског вода у 549. моторизованој бригади у Призрену. Било је јутро 17. јула 1998. године када га је пуковник Божидар Делић, командант бригаде, преко једног колеге позвао на разговор.
„Погледао сам кроз прозор зграде у касарни, видео сам пуковника Делића како проучава карту отворену на хауби ’пуха’. Одмах сам сишао до њега”, каже Петровић за „Политику”.
Било је јасно да ће морати да одложи план о обиласку породице, а задатак се морао извршити у највећој тајности, само троје људи је знало за њега, укључујући и Петровића. Наиме, требало је да у цивилу оде у Ораховац, будући да су се појавиле информације о присуству ОВК око града, и да осмотри и убележи њихове положаје, у случају да буде потребно ангажовање војске, али и да оствари увид у ситуацију у самом месту.
„Обукао сам цивилну гардеробу и колега, који је такође био у цивилу, цивилним возилом превезао ме је до полицијске станице у Призрену. Тамо сам се нашао с припадником државне безбедности који је требало да ме превезе у Ораховац”, сећа се Петровић.
Управо због тајности задатка било је потребе за ангажовањем Ресора државне безбедности МУП-а Србије. На њиховом оперативцу било је да објасни тамошњој полицији да не постављају сувишна питања необичном госту јединог хотела, који се појављује ниоткуда у белим патикама, фармеркама, зеленој мајици и јакни.
Оперативац тајне службе је, због опасности од заседе, жустро возио „бе-ем-ве” путем од Призрена ка Ораховцу, тако да су брзо стигли на одредиште. Објаснио је полицајцима шта је требало и Петровић се сместио у хотел. Овај објекат је је имао велику терасу, идеалну за осматрање брда око Ораховца. Петровић је у торби понео неопходну опрему и аутоматску пушку. На тераси су били џакови с песком, на њеним ивицама стражарила су двојица полицајаца, један са снајперском, а други са аутоматском пушком, а на средини терасе налазио се митраљез за којим није био нико.
„У граду је владала напетост, али је присуство полиције ипак уливало сигурност становништву”, каже Петровић.
Одмах је приступио задатку, с терасе је двогледом осматрао и бележио положаје ОВК удаљене свега километар-два од центра Ораховца. У томе је прошао дан, преостало је да обави и ноћно осматрање. Сунце је залазило, Петровић је сео на столицу и запалио цигарету, када се одједном чуо прасак на зиду иза њега, а затим још два-три. Нашао се под паљбом. Убрзо се киша метака сручила на хотел.
„Допузао сам до бетонске ограде терасе, гледам полицајце, не отварају ватру. Паљба је све ближа. Долазим до митраљеза и гађам зграду удаљену двеста-триста метара, са које је пуцано на нас. Полицајци почињу да пуцају, испоставило се да им је стриктно забрањено да отварају ватру без наређења, а њихов старешина је био у полицијској станици која је такође била опкољена”, објашњава Петровић.
Више није било разлога за конспирацију, објашњава полицајцима да је официр војске, и ови предлажу да им командује. Прихвата, али под условом да га беспоговорно слушају. Полицајци се слажу, а прва наређења су била да се сва храна и муниција ускладиште на једно место и деле како каже Петровић, будући да се није знало колико ће трајати опсада. Такође и да сви пређу у приземље, укључујући и старији брачни пар, једине госте хотела. Припадници ОВК су искључили струју, воду и прекинули телефонске линије у Ораховцу.
„Једини начин да јавим команди шта се дешава, била је радио-веза. Али ’мотороле’ које су имали полицајци нису могле да успоставе контакт с Призреном”, каже Петровић.
У полицијском „пуху” паркираном испред хотела била је јача радио-станица, а он се налазио на брисаном простору. Није било друге, наш саговорник се с још једним полицајцем кроз светларник подрума извукао из зграде, брзо су дотрчали до возила, убацили га у лер и одгурали до хотела, у заклон. Успоставио је везу с командом, која је већ чула за збивања у Ораховцу и покренула акцију ослобађања града. Петровић је на брзину објаснио полицајцима како се користе тромблонске мине, будући да је за њих ова борба била ватрено крштење. У међувремену је рањен једини медицински техничар међу полицајцима, коме су збринули повреде.
Сви су били будни у ноћи између 17. и 18. јула, пуцало се на све стране. Војска и полиција су напале положаје ОВК на улазу у Ораховац, требало је издржати до њиховог доласка. Ујутру се пред хотелом појавио „бов”, оклопно возило полиције које је дошло по рањеника и том приликом је полицајцима пренето наређење да се пробију из опкољеног хотела и да се придруже борбама за ослобађање Ораховца.
„Дајте ми полицијску униформу, идем и ја”, рекао је Петровић својим саборцима.
Пресвлачи се и прави план за пробој. Лично предводи прву групу која је под паљбом претрчала у кафић наспрам хотела, где су се налазили полицајци који су дошли у помоћ колегама. Придружују се борбама за ослобађање града, наредну ноћ проводе у Ватрогасном дому, где су организовали одбрану. Сутрадан је по Петровића дошао „бов” по наређењу пуковника Делића, са задатком да га врате тамо где је његова јединствена мисија и почела – у касарну у Призрену.
