Један од најзначајнијих српских владара цар Стефан Урош IV Душан „Силни“, у време којег је Српска држава била на врхунцу моћи и економски и територијално, столовао је, између осталог, и у граду Призрену. Управо и због тога су нашу 549. моторизовану бригаду колоквијално прозвали Призренска бригада „Цар Душан Силни“. То и не треба да чуди будући да је и касарна носила име „Душан Силни“.
У Призрену се преламала европска историја, ширила православна култура, из њега је извирало врело српске духовности.
Призрен је називан Цариградом српских царева. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у Призрену постоји или је постојало 33 српских православних светиња и споменика.
Стева Тодоровић, Сабор у Призрену пред Косовску битку (1899)
Велики жупан Стефан Немања га је освојио привремено да би га његов син Стефан Првовенчани коначно припојио српској средњевековној држави. Призреном су након Немањића управљали краљ Вукашин и Ђурађ Балшић да би се средином XV века падом Новог Брда под Османлије и сам Призрен нашао под турском влашћу све до Првог Балканског рата. Тачније Српска војска га је ослободила 17. октобра 1912. године, али је за време Првог светског рата био окупиран од бугарске војске. У јесен 1915. при повлачењу српске војске у Призрену краљ Петар по последњи пут прима чланове српске владе у земљи и ту се доноси одлука о повлачењу српске војске преко Албаније. У време Другог светског рата окупиран је од стране немачке и италијанске војске и под њиховим туторством прикључен тзв.“Великој Албанији“. Ослобођен је 19. новембра 1944. године и постао је средиште Аутономне Косовско-метохијске области, основане 1. септембра 1945. Касније ће њено средиште бити премештено у Приштину. После Другог светског рата долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца.
Нажалост тог вишенационалног и Царског Призрена више нема. И Душанова велелепна задужбина- манастир Светих Архангела одавно је у рушевинама још од времена Синан-паше када је 1615. године до темеља порушена, а материјал искоришћен за градњу џамије у Призрену чији је он био ктитор- Синан-пашине џамије.
-
- Компјутерска реконструкција
-
- порушеног
-
- манастирског комплекса
Некадашњи споменик Цару Душану у центру Призрена
Истинске последице НАТО агресије биле су видљиве већ након њеног окончања кроз обавезујуће повлачење војске са Косова и Метохије, а тих јунских дана Призрен и околину је напустило око 15.000 неалбанског становништа који су у великој већини били Срби, до 1999. године живело је њих 12.000. Ново време није преживео ни велелепни споменик Цара Душана који је красио Призрен и Шадрван и налазио се испред цркве Светог Ђорђа. Како би остао на свом месту, „обезбеђивали“ су га војници немачког Кфора, али не задуго.
Споменик је миниран од стране шиптара већ 13. јуна 1999. године и након тога му се губи траг. Некако симболично, уклањање споменика најавило је управо то тешко време по српски народ. Истог дана у центру града убијени су Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић, који су током рата били у саставу Војног одсека Призрен. Убијени су од стране немачког контигента КФОР-а, што је то био први пут након Другог светског рата и слома Трећег рајха и нацизма да немачки војник излази у једну европску земљу ван Немачке, издаје наредбу о употреби оружја, пуца и убија двојицу Срба. док су напуштали сам град у жутој Лади. На ауто је испаљено равно 220 метака из више аутоматског оружја по наређењу потпоручника Ферка, командира оклопног транспортера.
Прочитајте како је Бранислав Нушић доживљавао Призрен.
Само два дана након овога на очиглед истих тих војника припадници терористичке УЧК киднаповали су оца Харитона (Лукића) монаха манастира Свети Архангели код Призрена. Након више од годину дана трагања за њим Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и обезглављено тело монаха Харитона 8. августа 2000. године у необележеном гробу, на гробљу албанског села Тусус код Призрена. Опет симплике ради отац Харитон је замонашен 1998. године што је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година.
Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, о Призрену је говорио: „Ко приступа Призрену, осећа да је дошао у срце српске земље; он овде као путник, све одмах види и распозна у овој живописној царској вароши, да му свака поједина њена црта говори о арнаутској грубој садашњости и великој некадашњој славној српској прошлости; сваког похођача овде ово место подсећа на негдашњу царску државну моћ, народну снагу умну и физичку, у сваки брежуљак приповеда да је некада ту била нека светиња, кула, град или какав добротворни завод, па је сада то албанском варварском силом и безумљем све претворено у рушевину; а исто сведочи сваки околни пут, река, мост и чесма, као владарске задужбине, које су као аманет остављене народу на чување до бољих времена…“
Наступило је ово неко ново време. Ако је Косово српски Јерусалим, онда је Призрен Западни зид. Као што је за Јевреје Западни зид место успомене на Давида и Соломона, за Србе је Призрен успомена на Душана и Архангеле. Призрен нас зове, иако нам заклањају поглед ка њему.
