Споменице за руске добровољце

Споменице Удружења стигле су и у домове руских добровољаца који су се раме уз раме са нашим борцима борили у одбрани Србије током ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године. Значајан број руских добровољаца борио се у саставу 549. моторизоване бригаде из Призрена. Широј јавности није толико позната та чињеница, али су лик, дело и активност нашег брата Алберта Андијева, како су године пролазиле, осветљавали и тај аспект ратовања и својим чињењем нам показивао ко су били наши пријатељи у тим тешким годинама.

До сада Споменице су уручене супрузи Анатолија Вјачеславовича Лебеда, руског гардијског потпуковника и хероја Руске Федерације, сину Игора Љвовича Нестеренка, супрузи Александра Черномашенцева, потом сину Јурија Осиповског и братаници Дмитрија Богачева.

Генерал Делић на гробу потпуковника Лебеда у Алеји хероја у Москви

Овом приликом скренућемо пажњу на неке од тих див-јунака чији су чланови породице примили Споменице Удружења. Најпре је то Анатолиј Вјачеславович Лебед Тоља, руски гардијски потпуковник и херој Руске Федерације. Поред учешћа у рату на Косову и Метохији учествовао је и у ратовима у Афганистану, Дагестану, Чеченији и Грузији. Алберт Андијев га је веома сликовита описао речима: „Било је занимљиво пратити њега у ситуацијама ван борбе. Могао сам да приметим како нешто ради са цвећем или се слика. (…) Био је тврд на језику, није имао никакав праг толеранције у односу са надређенима. Оно што је требало да каже, увек је рекао. Зато није био омиљен у команди. У борбу је ишао првенствено са момцима који су били на одслужењу војног рока. Он је био борац, водио тимове, никад није био у пословима штапског пискарала.“ Како је сам рекао у једном интервјуу, дошао је у Србију да помогне православној браћи јер им је потребна помоћ и посебно напоменуо да жели да помогне држави Србији из својих уверења, а не због неких компанија или појединаца. Такође је више пута поновио да је долазак на Космет била одлука њега и његових сабораца, и да их пре тога нико из Србије није звао да дођу. Током свог боравка на Косову и Метохији учествовао је у борбама око Призрена и Ђаковице. Потпуковник Лебед је погинуо 27. априла 2012. године у Москви у саобраћајној несрећи док је возио мотор као страсни бајкер. Возио је свој Кавасаки упркос чињеници да му је нога ампутирана. Сахрањен је у Алеји Хероја на у Москви.

Други добровољац је Игор Љвович Нестеренко, родом из Саратова. Након службе у граничним трупама постао је дипломац на Универзитету Министарства унутрашњих послова у Вороњежу и био полицајац у родном Саратову. Учествовао је у уклањању последица катастрофе у Чернобиљу. Остављајући код куће два мала сина и супругу дошао је у Србију 1999. године и  борио се у руској групи 549. моторизоване бригаде Војске Југославије борећи се од Kошара до Призрена и на крају на Паштрику.. Након учешћа у рату у Дагестану заједно са Анатолијем Лебедом ратовао је у Чеченији где је и погинуо у бици код Аргуна 1. Децембра 1999. године у чину наредника специјалних снага Руске Федерације. Био је Анатолијев најбољи пријатељ, заправо је умро у његовом наручју. Постхумно одликован Орденом за храброст. Сахрањен у Саратову. Поред медаље коју је његов син Алексеј примио лично из руку генерал-мајора Божидара Делића 2019. године и Споменица се нашла у дому Игоровог сина.

АЛЕКСАНДАР ЧЕРНОМАШЕНЦЕВ „Медвед“

Александар се борио од почетка априла на Косову. Од 6. маја био је командант извиђачко-диверзантског одреда 3. батаљона 549 ​​МтБр. Учествовао је у биткама на Паштрику. У септемпбру 1999. године Александар је нетрагом нестао у Москви, а да се није вратио кући.

Александар Черномашенцев са супругом и руским мировним официрима. Фотографија је снимљена 23. јула 1999,. након уласка руских мировних снага на Косово и повлачења југословенских јединица, јулу 1999.

Дмитриj Богачев у средини, караула Дева април 1999.

АЛБЕРТ Ахсарбекович АНДИЈЕВ

Владикавказ, Северна Осетија, СССР, 1970.

У младости се бавио рвањем и другим борилачким вештинама, што је на одређени начин била и породична традиција. Његов стриц Сослан Петрович Андијев (рус. Сослан Петрович Андиев) је био двоструки олимпијски првак у рвању на играма у Монтреалу 1976. и Москви 1980. године. Сосланова браћа, Генадиј и Сергеј, такође су били успешни рвачи. На државном првенству РСФСР у рвању 1971. године су браћа Андијев заузела сва три прва места, и то Генадиј прво, Сергеј друго, а Сослан треће.

На Косово и Метохију је дошао добровољно 12. априла 1999. године са мањом групом руских добровољаца, међу којима је било и нешто професионалних официра. Најпре је био ангажован при 72. специјалној бригади, али је већ 23. априла прешао као снајпериста у састав 549. моторизоване бригаде.

Рањен је 5. маја 1999. године у селу Будаково код Суве Реке, услед чега је остао без десног ока. Медицинска помоћ му је најпре пружена у Приштини, а потом на Војномедицинској академији у Београду. Остао је 100% ратни инвалид, али се брзо вратио на Косово и Метохију на свој изричит захтев.

По завршетку рата на Косову и Метохији, живео је у Власотинцу, где се оженио и добио сина који је на крштењу од кума добио име Лазар, по српском средњовековном кнезу Лазару Хребељановићу, који је предводио српску војску у Косовском боју.

За време сукоба у Македонији 2001. године, организовао је групу добровољаца уз помоћ Анатолија Лебеда и помагао македонској полицији у акцијама против албанских терористичких група (ОНА, ОВПБМ).

Преминуо је 14. марта 2021. године болници у Батајници, од последица заразе вирусом корона 19.[4] Сахрањен је уз војне почасти 22. марта на Централном гробљу у Београду, након опела које су заједно служили старешина руског храма Свете Тројице Виталиј Тарасјев и један српски свештеник у храму Рођења Светог Јована Крститеља.

„Нисам ја изгубио око. Ја сам га оставио тамо, да кад сви други разлози нестану, да макар имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим око.“

Вест о овој активности пренело је, на свом сајту, и Сверуско удружење ветерана „Ратно братство“.