На гробљу Лешће у Београду обележена је годишњица херојске погибије нашег официра потпуковника Бошка Лемића. Одата је почаст и положени су венци на гроб потпуковника Лемића, Обележавању су поред породице и чланова нашег Удружења присуствовали и министар одбране и потпредседник у Влади Републике Србије господин Милош Вучевић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић, пуковник Мића Пешић испред компаније „Крупник д.о.о.“ као и представници Удружења Ветерана ПЈП, Удружења „Наша Дрина“, Удружења „Ратни Ветерани Параћин“ уз присуство представника Руског дома и Боевог братства. Министар Вучевић венац је положио у пратњи бригадних генерала Милана Поповића и Јовице Матића. Присутнима се обратио бригадни генерал Стојан Коњиковац испред нашег Удружења.
Обраћање бригадног генерала Стојана Коњиковца
Потпуковник Бошко Лемић рођен је 1. фебруара 1952. године у западнославонском селу Бјела у општини Дарувар у Републици Хрватској. Воjну aкaдeмиjу зaвршио je у Бeогрaду, потом je прeдaвaо у Школском цeнтру Aртиљеријско-ракетних јединица Ратног ваздухополовства и Противваздушне одбране (АРЈ РВ и ПВО) у Зaдру. Био je jeдaн од двоjицe официрa eкспeрaтa читаве СФРJ коjи су сe у Москви обучaвaли нa прeносним ПВО систeмимa „Иглa“ и „Стрeлa 3“. Припрeмaн je дa будe воjни aтaшe СФРJ у Москви. Када је почео грађански рат на просторима бивше Југославије, прeмeштeн je у на аеродром Рајловац код Сарајева. Прекомандован је 1992. године на аеродром у Батајници, а потом је двe годинe био нa рaтишту у Окучaнима.
Од 1995. године био je нaчeлник AРJ ПВО у 549. моторизованој бригaди Војске Југославије у Призрeну. По отпочињању битке на Паштрику био је један од четворице потпуковника команде бригаде, који су по наређењу ратног командата бригаде пуковника Божидара Делића дошли на Паштрик и оформили истрено командно место ,објединили дејство свих састава на том простору и командовали тим саставима током битке на Паштрику.
Дана 31. маја 1999. године након нанетих губитака непријатељу спречен је копнени продор непријатеља на простор Метохије. После стабилизације стања на фронту након сат времена НАТО агресор је снажно употребио авијацију. Изненада грмљавина авио мотора почела је да пара небо. Од 10 до 16 авиона непрекидно се налазило у ваздушном простору изнад истуреног комадног места међу којима је било и А-10. Војници и старешине из истуреног командног места (њих 36), потражили су заштиту у подруму суседне куће. Потпуковник Лемић са војником из војне полиције Дејаном Јанићијевићем остао је у кући из које се командовало током предходних борби, да би могао осматрати ваздушни простор и командовати снагама противваздушне одбране.
Настављено је дејство НАТО авијације, чула се подмукла тутњава авиона, гађали су сваку кућу у Шех Махали, а земља се непрекидно тресла. Земља је подрхтавала од сталних експлозија. Неколико сати трајало је дејство по Шех Махали. Највише је бачено бомби МК-82 од 225 kg, а само један авион А-10 може понети 18 оваквих бомби. И овог пута дејствовали су топом и гранатама чије је језгро са осиромашеним уранијумом. Поред дејства НАТО авиона претила је и смртоносна прашина, у којој су се налазиле и честице осиромашеног уранијума, која се дизала после сваког удара гранате. Приликом удара у циљ долази до експлозије урана муниције. Стварају се велике температуре и распрскавања на милионе делића који су смртоносни. Радиоактивност се повећава на око 20.000 пута више него што је природна радиоактивност.
Око 14.00 часова погођена је кућа где се у подруму налазило (36) војника и старешина. Авио бомба је захватила само половину куће, том приликом погинуло је шест војника а десет је рањено, у подруму куће су се налазили још: потпуковник Стојан Коњиковац, командант ИКМ, обавештајни официр потпуковник Зоран Ђокић и начелник артиљерије Влада Јакшић.
Након тога НАТО авијација погодила је и зграду у којој се налазио потпуковник Бошко Лемић са војником Дејаном Јанићевићем. Том приликом од последица дејства НАТО авијације погинули су потпуковник Бошко Лемић и војник Дејан Јанићевић.
Потуковник Лемић остао је у згради одакле се командовало током борби. Знао је да се излаже великој опасности, али је остао и по цену живота, наставио да командује снагама противваздушне одбране на Паштрику. Његове последње речи, по изјави војника, су биле: „Немам ја од кога да се кријем! Ово је моја земља, ово је Србија!”
Иза себе је оставио супругу Браниславу и ћерку Нирвану.
